Zovem se Jovana Kuč. Živim u Inđiji u četvoročlanoj porodici. Pohađam „Gimnaziju“ ,priodno – matamatički smer. Mislim da sam dinamična osoba, pokušavam da postignem sve svoje obaveze, još uvek istražujem svoja interesovanja. Angažovana sam na raznim aktivnostima: igram košarku,čitam knjige, planinarim, pišem knjigu, intenzivno se družim, vodim zapisnik na košarkaškim utakmicama. Išla sam na takmičenja iz matematike, hemije, biologije, fizike, lingvistike, recitovanja, košarke. Najveća postignuća su mi bila: prvo mesto na državnom takmičenju u košarci (svih osnovnih škola u Srbiji), drugo mesto na opštinskom takmičenju iz matematike i iz lingvistike, treće mesto na opštinskom takmičenju iz biologije i hemije. Naravno, svoje uspehe ne pripisujem samo sebi već i svojim profesorima iz osnovne i srednje škole, kao i svojoj mami. Imala sam jako dobru nastavnicu iz matematike i biologije. Dok sam se pripremala za takmičenje iz biologije nastavnica me je usmeravala na to da povezujem lekcije i gradivo, da zaključujem. Zato sada svako novo gradivo povežem sa prethodnim, i trudim se da i ostale predmete na taj način učim. Dok učim volim da čitam zanimljivosti, jer ih vrlo lako i pamtim. Volim da stičem nova znanja, i da ih kasnije prezentujem drugima, pa pomalo i da se pravim pametna. Često pomažem drugima u rešavanju mnogih zadataka, što se najviše videlo u dobara Corona virusa, kada smo imali on line nastavu. Pripremala sam za prijemni iz matematike mog godinu dana mlađeg drugara.
Dobra sam u rešavanju matematičkih zadataka. Mislim da su veoma zanimljivi i nikad mi nije naporno da ih učim i vežbam, jer brzo skontam logiku, koju onda lako primenjujem. Slična stvar je i sa fizikom, biologijom i hemijom. Bitno mi je da imam kontiunitet znanja i onda sve lako ide.
Mnogo mi znači što sam sportista, jer mi to pomaže da se relaksimam od umnih radnji. Takođe, košarka mi je donela i dobre prijatelje, sa kojima rastem, razvijam i sa kojima se družim i van sporstkih aktivnosti. Svake godine idemo zajedno na košarkaški kamp na Zlatiboru, gde se uvek lepo provedemo. Takođe, taj kamp na Zlatiboru služi kao priprema za novu sezonu. Skoro svakog vikenda imamo utakmice, kada krene sezona. Tako sam obišla mnogo gradova po Srbiji i upoznala mnogo novih ljudi. Mislim da je to jedina prednost gostujućih utakmica, jer kada se igra kući uvek je bolja atmosfera i uvek je tu publika koja nas pdržava. U publici se uvek nađu članovi moje prodice, mama, tata, brat ili baka, a nekada i svi.
Veliku podršku imam u porodici, koja me podstiče da stalno idem napred. Trudim se da uvek nađem vremena i za njih, jer ih preko radne nedelje često vidim u prolazu, zbog svojih i njihovih obaveza. Svakog vikenda smislimo da idemo negde drugde, ali u principu bitno nam je da nismo kući. Kada nisam sa porodicom svakako nisam kući, jer vikende volim da iskoristim maksimalno. Trudim se da sve naučim preko nedelje i da vikendom ne moram da gledam knjigu, bar ne školsku. Pored utakmica koje igram, nekada se u hali nađem i za zapisničkim stolom, kada igra prvi tim mog kluba. To su moje prve zarađene pare, do duše skromne.